Nedavno je u Sarajevu prezentovana studija o posttraumatskom stresnom poremećaju (PTSP), na kojoj su stručnjaci iznijeli podatak da oko 1.750.000 ljudi u BiH ima neki psihički poremećaj povezan sa stresom, odnosno neki oblik PTSP-a.

Ljekari i farmaceuti upozoravaju da su lijekovi za smirenje i antidepresivi na trećem mjestu po ukupnoj potrošnji lijekova u BiH, te da se sve više ljudi traži stručnu pomoć psihijatara.

Uzroci ovakvog stanja su loša ekonomska situacija, besperspektivnost, visok stepen nezaposlenosti i navedeni PTSP.

Sudeći po ovakvim pokazateljima, Bosna i Hercegovina je zemlja ludih ljudi. Unatoč poraznim statistikama, teško je povjerovati da je pola pučanstva „ludo“. Nama koji živimo u BiH teško je složiti se s tvrdnjama eksperata da gotovo svaki drugi građanin pati od nekog psihičkog poremećaja. Ne djeluje nam uvjerljivo ocjena da je pola građana BiH zaslužilo da bude smješteno u ludnicu.

Možda je problem u uglu iz kojeg se gleda na mentalno zdravlje građana BiH.

Zemlja sa dva entiteta, tri naroda, deset kantona, jednim distriktom. Zemlja u kojoj šačica političara i moćnika već 20 godina od običnog naroda pravi budale. Zemlja u kojoj je odgovor i na najveće korupcijske afere „ne talasaj“, a utjeha zbog katastrofalnih životnih uslova mazohistička „izdržao je Mujo i gore“.

Kada se pogleda iz ugla normalnog razvijenog svijeta, vjerovatno Bosna i Hercegovina i izgleda kao kolektivna ludnica.

izvor: Nezavisne novine

Takođe, na ovoj stranici već redovan gost, Berislav Blagojević, poslao mi je pjesmu koju je napisao 2006. na vijest o smrti Duška Trifunovića, te, na kraju, Siketov tekst pročitan te večeri, pred brojnim brođanima…..

KAKO SMO GLEDALI RODE

Ista nas je močvara izlegla

Žedne pjesme i blagostanja,

Tamo gdje zimi magle stežu

I gdje sunce u polje uranja.

Al’ ti i ja nismo ni slični:

Ti si uspio biti obostran -

Da te mrze, a da ti se dive…

Priznajem svoj poraz lični:

Nemam to umijeće sa bojama

Da ušarenim slikovnice sive.

Nešto nam je zajedničko ipak:

Pamtim kako smo gledali rode

Između dva pogleda pola vijeka.

Šćućureni uz trnjavi šipak

Čekasmo nogate glasove slobode

Da dolete preko mračnih rijeka.

U iščekivanju djetinjstvo prođe

Dok ga šamara sudbonosna voda.

Ništa više isto nije jer

Nema ni tebe, nema ni roda…

Brod, januar 2006.

Duškov život - Florida, 30.01.2010.

 

 

 

 

 

 

 

 

ŠTA JE, TU JE

Nisam imao priliku upoznati Duška Trifunovića, kao što, pretpostavljam, mnogi od vas jesu. Otuda sam se našao pred bjelinom papira, zapitan šta bih to ja mogao reći o Dušku, vama.

Ovo je gola istina.

Priča počinje standardno. Kao prijeratno dijete, i da si htio, ne bi mogao da zaobiđeš Duška Trifunovića. Još kad ti kažu da je taj čiko iz Bosanskog Broda, sve ti bude nešto drago, okrećeš se oko sebe i kontaš: „Nije valjda da i tu oko nas rastu ljudi koji su toliko važni da ih prikazuju na televiziji?“. Dan – dva potom, odeš u školu, učiš bosanskobrodsku himnu koju je napis’o, k’o drugi nego Duško. Onda se zaljubiš u neku tamo Amiru, maštariš i pronalaziš tajne znakove ondje gdje ih nema. Osluškuješ. Slušaš „Ima neka tajna veza“ i više te ni ne čudi da je to Duškova pjesma. Na koga si drugog mog’o naletiti?! I ko zna, da se nije dogodilo ono što se dogodilo, možda bih i danas mislio da je Duškova poezija razigrana i laka. Al’ ne mislim. Duškova poezija za mene je oduvijek imala ukus „konspiracije“. Otkako sam je prepoznao.

To se, otprilike, odvijalo ovako…..

Bilo je to ‘94. Bio sam sedmi razred i neko je se dosjetio da bismo nas nekoliko recitatora, koje su stalno vucali po kojekakvim otadžbinskim manifestacijama, mogli to isto činiti svakog jutra na Radio Brodu. Recitovati. Emisija je nosila veoma inventivan naziv -  „Poetski trenutak“. Ispočetka je jedna nastavnica pripremala pjesme koje ćemo čitati, a ubrzo smo to počeli mi sami. Potom bi sve prolazilo kroz ruke visokoparnih intelektualaca koji su bili idejni kreatori radio programa namijenjenog poezije željnom narodu. Jel’ treba da kažem „našem narodu“? Zato nepodobni nisu imali šanse. A kriterijumi su bili jasni – ko nije s nama, taj je protiv nas i koga nema bez njega se i može i treba.

Ne znam na koji način, došao sam do knjižice „Čist zrak“. Tu me je, opet, dočekao Duško Trifunović, ali neki drugi, nepoznati Duško. Ne samo da je na onoj crno – bijeloj slici bio mršav i mlad, nego su i te pjesme bile drugačije, bez one rime, i one lakoće, na koju sam bio navikao. Al’ ta priča o „velikoj mutnoj Savi“ u pjesmi „U se na se i uza se“, konstanti koja nas je dočekala i koja će nas ispratiti, prosto me je uzela i bio sam se opako namjerio da je recitujem. Međutim, rekoše ne može. Bio sam malen i slabašan, pa sam prešutio. Al’, ovakav inadžija kakav jesam, nisam odust’o. Nakon nekog vremena ponovo sam donio istu pjesmu, prekucanu na listu papira, doduše, bez imena autora. I prošlo je. Mislio sam da je red da te čitaju u tvom gradu, da budeš glavni, i želio sam da, makar i „ispod žita“ doprinesem ispravljanju te nepravde.

I onda sam počeo čačkati: zašto oni ne vole Duška? A sve koje oni nisu voljeli ja sam, danas bi rekli po defaultu, volio. ( I Štulić je tih godina bio zabranjen na Radio Brodu ). Nisam mog’o da saznam mnogo, jer do mnogih kao četrnaestogodišnjak nisam mogao ni doći, al’ skonto sam dovoljno: Duško ih nije jebav’o ni pet posto. Oni su ga zvali kojekakvim prigodama, u par navrata i najavljivali njegov dolazak, ali Duška nije bilo. Kasnije sam tu distancu spram poslijeratnog BBroda najjasnije vidio u emisiji „Klopka“ Olivere Kovačević, kad joj je odgovorio da on nije iz Bosanskog Broda. Možda će zvučati pretenciozno, al’ sličnu gorčinu osjećam i sam. To je druga ravan one „konspiracije“ s početka: mislim da sam prepozn’o tu Duškovu sjetu, rezignaciju, ili „suštinsku usamljenost“ kako je to negdje nazvao Jovan Zivlak, jer čini mi se da je, možda pod uticajem angažmana u medijima gdje čovjek mora da nastupi kao zabavljač, suviše često isticana Duškova lakoća. A ima tu mnogo težine, onako, u podlozi, u mutnom i nejasnom nagovještaju.

Eto, sad, šta je – tu je.

Dakle, ovako kažu na Vukajliji:

Jedan od dva bravara koji su obeležili istoriju ovih prostora. Jednog smo morali da volimo više od majke i oca, više od Deda Mraza i Božić Bate….Drugi je voleo nas. Prvi je pušio tompuse i govorio o tome kako između bratastva i jedinstva na Balkanu IMA NEKA TAJNA VEZA. Drugi je zbog tog bratstva i jedinstva pod stare dane morao da PRODA DUŠU ĐAVOLU SVOME. Pre svih nas shvatio je da samo između srca onih koji su rođeni da vole IMA NEKA TAJNA VEZA. A on je umeo da voli za sve nas. Bravar kojeg smo morali voleti ljubio je kvalitetna vina, a ovaj kojeg smo voleli znao je da SVE JE TO OD LOŠEG VINA.Za razliku od prvog bravara koji je zapalio najveću vatru još od penzionisanja krstaša, drugi je umesto oproštajnog pisma ostavio stih:
„ŠTO GOD SAM GOREO DUŽE
MMANJE SAM GREJAO ZNA SE
VELIKE VATRE SLUŽE
DA MALE VATRE GASE*
Iako je možda sadakasno, moram priznati da sam prvog voleo, ali manje od Deda Mraza. Drugog, koji nas je odlazeći privremeno napustio, voleo sam skoro kao majku i oca. I imao tu privilegiju da ga poznajem i sarađujem s njim.I ako je bio svestan svojih kvaliteta nikada mu se nije otelo „ŠTA BI DAO DA SI NA MOM MJESTU“.
Neka mu je večna slava i hvala.

A ispod je intervju :

Večernje novosti 23.03.05
Sve moje žene
Duško Trifunović

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, “pospreme” za sobom… Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina…

Pesnik Duško Trifunović je “raspremio” proživljeno i doživljeno – stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova “Veliko spremanje”, u izdanju novosadskog “Stilosa”. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: “napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom”. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

- U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka…

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada. Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponešto iz “Šok sobe”, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano “sveopšte ljuveno”, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.

“… Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom”.

Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa “Draga moja” Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to “s tobom”, sa nekim dragim – njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

- Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i ž ene – tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena – osa, oko koje se sve okreće. – Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne “zamišljene”, obraćam i sve su one moje… Čitajući pesme objedinjene “Velikim spremanjem”, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:

- Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest… koje umeju da ponize, povrede… Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo “između”, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje… Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim NJoj, Ženi):

- Vidiš, Bože, kako ti se molim
sačuvaj mi onu koju volim.

LAŽ U STIHU

IAKO je tek izdata najnovija knjiga pesama Duška Trifunovića “Veliko spremanje”, sledeća je već priređena za štampu. Samo čeka izdavača.

- Biće to pesme u kojima ću lagati a da to nikoga ne vređa – ističe pesnik – Knjiga je naslovljena sa “Dogodilo se na današnji dan” što je moje polazište za “laganje” u stihovima. Počinjem, laži kad je kralj Aleksandar stao pored Diogena i rekao mu: “Skloni mi se, veličanstvo…” Dalje, knjiga govori o raznim istorijskim zbivanjima koja su postala sastavni deo naše literature, naravno, protkana ljubavnim nesrećama i nesporazumima.

Z. T. Mirkovic

Daklem, kako slijedi:

Berislav Blagojević je rođen 1979. godine. Magistar je geografskih nauka. Do sada su mu objavljene dvije knjige („Lamentacija po Sofroniju“ i „Trebao sam biti riječ“). Priče i pjesme je objavljivao u SPKD „Prosvjeta“, u časopisu „Riječ“ – Brčko, te u Balkanskom književnom glasniku. Njegove priče i pjesme su zastupljene u nekoliko zbornika: Zbornik kratkih priča SPKD „Prosvjeta“ Šamac, Zbornik poezije književnog kluba „Miroslav Antić“ Inđija (konkurs Garavi sokak), Zbornik kratkih priča Sea of Words (međunarodni konkurs za kratku priču), Zbornik „Leptirica u ćilibaru“, Žitište, Zbornik kratkih priča „Ja sam priča“, Banja Luka i dr.

Berislav Blagojević je brodski autor koji trenutno živi i radi u Banjoj Luci.

POSTSOCIJALISTIČKA POSTTRAGEDIJA

Sofronije: Ne znam kako je kod vas, Danil Ivanoviču, ali kod nas se dešavaju čudne stvari.

Harms: Ah, ovdje gdje ja obitavam nema čuda…

Sofronije: Neki tajkun, profiter (ili kako ih već zovu) kupio fabriku.

Harms: Šta je tu čudno?

Sofronije: Hoće da je ojadi i rasturi, pa da tu izgradi nekakvu zgradu!

Harms: Dobro. I?

Sofronije: Radnicima je prestao da plaća prevoz i topli obrok.

Harms: Ništa čudno!

Sofronije: Onda je prestao da im uplaćuje zdravstveno i penziono osiguranje.

Harms: Sve je to normalno…

Sofronije: Već mjesecima im ne isplaćuje ni plate, ali oni dolaze na posao!

Harms: Priznajem da je to pomalo čudno.

Sofronije: Fabrici je isključena struja, a radnici sami donose drva za ogrev.

Harms: Tragedija!

Sofronije: Nedavno je vlasnik odlučio, pošto ne zna kako da ih otjera, da radnicima počne naplaćivati ulaz u krug fabrike!

Harms: Nečuveno! I šta se onda desilo?

Sofronije: Ništa – radnici to stoički podnose i svako jutro plaćaju ulaz u hladne i poluprazne kancelarije i proizvodne hale.

Harms: Posttragedija!

(Kraj)

ZDRAVA HRANA NA VIDIKU

Sofronije: Dobre vijesti, Danil Ivanoviču!

Harms: Zbilja?

Sofronije: Da, da… (zadihano) Znate, moja supruga je pasionirani kolekcionar raznih kuvara i upravo je nabavila jedini broj „Zdrave kuhinje“ koji joj je nedostajao!

Harms: Čestitam. (ravnodušno) Ali ne vidim čemu takvo ushićenje…

Sofronije: Pa sada možemo da se hranimo zdravo, da smanjimo masnoće i one triglice i side ili kakolise već zovu… Da živimo duže!

Harms: Divno. A šta vas je, moliću lijepo, do sada sprečavalo?

Sofronije: Znate, Danil Ivanoviču, brokule i karfiol su nejestivi ako se ne pripreme kako treba…

Harms: Istina, istina… Ali kakve to veze ima sa mnom?

Sofronije: Mislili smo da nam dođete na ručak… (stidljivo, rumeneći se)

Harms: Ah, divno bi bilo! Znate, stomak mi je tako prazan… Kada bi to moglo biti?

Sofronije: Ne znam!

Harms: Kako ne znate?

Sofronije: Čim skupimo dovoljno novca za sastojke. Obećavam!

Harms: Blagi Bože…

(Kraj)

SUSRET

Moglo je to biti jednog proljeća. Možda je to bilo i jedne od onih gladnih zima, nisam siguran. Pamtim da su ljudi u to vrijeme još uvijek sa zebnjom čučali oko tranzistora priključenog na akumulator, očekujući najnovije izvještaje sa ratišta. Bio je to običan dan: iskrzana mladost je u dokolici tumarala školskim hodnicima, profesori odsutnih pogleda bili su tek izblijedjele aveti autoriteta, a blago retardirani domar je pozivao na nastavu mahnito udarajući u metalni predmet nalik na sač. Hodnici bi uskoro odavali samo šum, tih poput onog koji daje školjka prislonjena na uvo.

Nakon uvodnih minuta komešanja profesor je prozvao desetak prezimena, među kojima se našlo i moje. Pomislio sam da ćemo iznova detaljno prežvakavati opise sela u Ani Karenjinoj, ili nešto slično. Iznenađenju nije bilo kraja kada je profesor svečanim tonom objavio kako mi, prozvani, idemo u gradsku biblioteku da se upoznamo sa jednim književnikom. Kolutanja očima, namrgođeni pogledi i nejasno gunđanje su mi jasno dali do znanja da sam ja, uz profesora naravno, jedini obradovan ovom posjetom. Da budemo načisto, nisam bio ni najbolji đak, vjerovatno ni najbistriji u razredu, ali sam volio čitati. Osim toga, ovaj nenadani izlet bi me oslobodio nastave do kraja dana, a takav poklon se nije smio protraćiti.

Vazduh je u gradskoj biblioteci bio poseban. Vlaga koja je izbijala iz zidova miješala se sa mirisom požutjelih stranica knjiga koje su se naizgled bez ikakvog reda klackale na sklepanim policama. Iznad vrata, odakle nam se do prije nekoliko ljeta mistično poput Mona Lize osmjehivao drug Tito, visila je slika Branka Ćopića. Branko je imao ozbiljan izraz lica, kao da je kudio bibliotekara koji ga je prikucao na memljiv zid da visi ovako ispresavijan i bez rama. Nije znao da ga bibiliotekar namjerno nije želio stavljati u bilo kakve okove ili okvire. Sjećam se da su pažljivo odabrane najbolje školske stolice, one presvučene prljavo-sivom tkaninom, i da su uredno poredane u krug. Iako je sve mirisalo na ishabanost, izmorenost i oskudicu, osjećao sam neku čudnu svečanost u tom skromnom ambijentu. Sjeli smo. I dok su ostali nervozno cupkali i osvrtali se preko koščatih ramena, ja sam sjedio mirno i gledao u izlizane korice u vidokrugu. Ruska književnost, pa malo dalje engleska književnost, a sa boka napada ogroman broj naslova domaće književnosti. Na toj gorostasnoj skalameriji od poda do plafona redaju se Andrić, Crnjanski, Šćepanović, Bulatović, Ćopić, pa Krleža, Ujević, Dizdar, Prešern… U to vrijeme smo već bili dobro izdresirani da i u pola noći, u mraku i gotovo na njuh, prepoznamo „naše“ od „njihovih“. Možda su baš zbunjujući signali koje je emitovala stalaža domaće književnosti bili razlog Brankovog mrgođenja? Sumnjam. Činilo se da se svi oni, i Ćopić i Crnjanski i Krleža dobro slažu. Istina, Krleža i društvo su bili na dnu, nekako zaklonjeni od pogleda i prašnjaviji od, recimo, jednog Andrića.

A onda su zaškripala vrata. Da li zbog toga što sam sjedio ili zbog toga što je bio vrlo mršav, ali čovjek koji je upravo ušao kroz vrata mi se učinio neizmjerno visok. Bio je sijed, upalih obraza i koščatih ramena blago povijenih prema naprijed. U jednom trenutku, dok je stajao nekako nakošen u poluprofilu, neodoljivo me podsjetio na Ostoju, mog djedu po majci. Već u sljedećem trenu, međutim, ponovo je to bio on – uglađen, obrijan stariji gospodin u sakou, koji se na neki grandiozan ali nikako nadmen način razlikovao od drugih, mahom umornih i neuglednih lokalnih muškaraca. Sjedeći skamenjen, gledao sam u njegove ruke koje su bile u ravnini mojih očiju. Bile su vrlo duge i tanke, a šake u kojima je držao nekoliko knjiga su bile kvrgave ali lijepe i, činilo mi se, barem dvadeset godina mlađe od ostatka tijela. Naš profesor ga je predstavio, a on se blago naklonio kao da smo mi neki veoma važan auditorijum. Zbog graje koja je još uvijek trajala nisam čuo njegovo ime. Nakon što je sjeo, rekao je da potiče iz našeg grada, da je kao mlad otišao i da živi u Beogradu. Pričao nam je detalje iz djetinjstva, zatim crtice iz karijere, pitao nas je kakvi smo đaci. Često se blago smješio, onako pažljivo, roditeljski. Onda nam je govorio o svojim djelima, a mi smo ga zapitkivali o književnosti i omiljenim knjigama kao da smo, tobože, skup kakvih kritičara. Pitanja koja smo postavljali je osmislio naš profesor, a mi smo ih pamtili kao pjesmicu na putu od škole do biblioteke. Kad malo bolje razmislim, čini mi se da je samo on razumio piščeve odgovore. To i nije bilo bitno jer je piščeva besjeda bila vrlo zanimljiva, pa su čak i oni najnemirniji pažljivo slušali svaku riječ. Kada je isteklo vrijeme predviđeno za naše druženje, on je ustao, predao nekoliko svojih knjiga na poklon bibliotekaru, okrenuo se prema nama i rekao: Život je, djeco, ponekad jako čudan. Vidite, ja sam star čovjek i može se lako desiti da sad umrem. Zamislite da mi na grobu piše da sam rođen u Bosanskom Brodu, a da sam umro u Srpskom Brodu. Ljudi bi bili u zabludi i mislili bi da su to dva različita grada…

Još jednom se okrenuo prema nama, osmjehnuo se i otišao. Nikada ga više nisam vidio.

* * *

Dugo nisam pomislio na ovaj susret. To svakako nije bila ona vrsta susreta koja mijenja čovjekov život. Ipak, to je jedna od rijetkih lijepih uspomena iz ratnog doba. Većina drugih događaja su u magnovenju, izgubljeni u vremenu i prostoru. U nekom drugom životu. U nečijoj dalekoj mladosti. Danas, petnaestak godina nakon našeg susreta, napokon počinjem da shvatam nešto od onoga što je rekao. Sada sam gotovo potpuno siguran da su posljednje riječi trebale nama, ćosavim klincima iz provincije, otvoriti oči i ukazati na univerzalnu apsurdnost rata, na beskrajnu nepredvidivost ljudskih sudbina. Možda moje oči još nisu širom otvorene; možda nikada i neće biti. Ali čini mi se da barem stidljivo škiljim za razliku od mnogih koji i dalje uporno žmire i pod kapcima vide samo zablude. Neki od njih su sjedili u biblioteci onoga dana, onog proljeća. Ili je to možda bilo jedne od onih gladnih zima. Nisam siguran.

Dan nakon našeg susreta, pitao sam profesora za ime pisca koji nas je posjetio. Bio je to Voja Čolanović.

]]> http://sikedestroya.net/berislav-blagojevic/berislav-blagojevic-drugi-put/feed/ 3 http://sikedestroya.net/harms/besmislu-s-ljubavlju-neuhranjena-jednocinka-berislav-blagojevic/ http://sikedestroya.net/harms/besmislu-s-ljubavlju-neuhranjena-jednocinka-berislav-blagojevic/#comments Fri, 27 Nov 2009 21:25:25 +0000 admin http://sikedestroya.net/?p=301 Budući da sam ja uvijek korak ispred, logično je da uvijek kasnim. Stoga se nadam da se drug Bero Blagojević, naš sugrađanin ( ako to već nije metafizika ), neće ljutiti jer objavljivanje ovih dviju „jednočinki“ nije išlo tempom kojim smo mi, Sekira, to rekli. A šta bi sad!? Za umjetnost nikada nije kasno. Ars longa, vita brevis.

Radi kopirajta, i ostalih tekovina građanskog društva i tržišne ekonomije, napisaćemo da su ove dvije minijature objavljene u zborniku „Ja sam priča“, Besjeda, Banjaluka 2009. Drugu Beri, naravno, sportski pozdrav i zahvalnica na povjerenju u ovaj titanski portal, a vi ostali, čitajte brate, i pišite.

Domaćinski pozdrav od Sekire!

BESMISLU S LJUBAVLJU

Sofronije: Čujem, Danil Ivanoviču, da imate štošta reći o besmislu.

Harms: „Mene zanima samo besmislica, samo ono što nema nikakvog smisla.“[1]

Sofronije: Mislite li da mi možete pomoći?

Harms: U čemu je problem?

Sofronije: I mene zanima besmislica!

Harms: U čemu je problem?

Sofronije: Neshvaćen sam.

Harms: To nije čudno kada se čovjek zanima za besmislicu. Dakako, postoji mnogo besmislica; šta vas konkretno zanima?

Sofronije: Bosna i Hercegovina!

(Kraj)

NEUHRANJENA JEDNOČINKA

Harms: Ah, glad…

Sofronije: Glavom i srcem začepite stomak.

Harms: Hm!

Sofronije: Ne mislite na glad Danil Ivanoviču! Mislite i recite koja je razlika između Nule i Ništa?

Harms: Hmm! Smatram da je Ništa više od Nule.

Sofronije: Imate li za jesti Išta ili Ništa?

Harms: Nulu!

Sofronije: Znači Ništa?

Harms: Ne Ništa, Nulu!

Sofronije: Možete li pojesti Plavu svesku ili kojim slučajem Slučajeve?

Harms: Vi mene zavitlavate!?

Sofronije: Mislite, Danil Ivanoviču. Mislite i odgovorite!

Harms: Hmmm! Mogao bih pokušati…

Sofronije: Dakle, Ništa a ne Nula.

Harms: Gospodine, da li vi to tvrdite da su moja djela Ništa?

Sofronije: Bolje nego da su Nula!

(Kraj)

Razlog našeg susreta je njegov povratak u žižu javnosti. Kažu da će uskoro premijera njegove biblioteke od 14 novih naslova. Na dan kad ovaj broj stigne na kioske, grupa muzičara pod imenom „Pozdrav Azri“ nastupiće prvi put u Beogradu. U medijima se svakodnevno pojavljuju njegove navodne izjave ili intervjui. Pričaju se mitovi o ogromnim finansijskim ponudama za koncerte u Zagrebu i Beogradu. Nedavno je jedna diskografska kuća objavila DJŠta1e SoPespop“ sa 26 starih snimaka Azre sa sve oznakom „C&P 2009″, što je i teoretski nemoguće jer je ovaj čovek oduvek vlasnik svih svojih autorskih i izvođačkih prava.

Džoni već 25 godina živi na kraju gradića Hauten nadomak Utrehta sa svojom ženom i ključnim sponzorom Džozefinom. Vreme provodi u dnevnoj odnosno radnoj sobi koja gleda na pitomu ulicu. Sa desne strane je velika polica sa knjigama. Uglavnom istorija i rečnici. Sa druge strane stalaža sa kompakt diskovima. Ispred troseda koji je okrenut velikom prozoru stalci sa dve gitare. Jedna je akustični „martin“, a druga kanadsko-kineska verzija dvanaestice čuvenog rokerskog modela „gipson 335″. Pored prozora vise dva zvučnika uvezana sa portabl studiom za snimanje i kompjuterom.

Na televizoru, koji nije uključen, Zlatna ptica nekadašnjeg Jugotona za milion prodatih albuma, medalja osvojena u Hagu za pobedu na turniru fudbalera amatera i medalja Vimi-nacijuma zbog podrške antičkoj istoriji.

Na stočiću razbacani tekstovi novih pesama i monografija o Štulići-ma i dalmatinskom gradiću Ninu.

U prizemlju, tačno iznad klozetske šolje, poster Azre iz osamdesetih štampan davno u sarajevskom „Venu“. Domaćin misli da je uslikana najbolja postava grupe.

To je ambijent čoveka koji je u svojevoljnoj emigraciji punih četvrt veka. Ima 56 godina. Dobru liniju čuva igrajući fudbal. Kosa mu se proredila mada je i dalje duga.

Domaćin će objašnjavajući kreativni raspored svog prizemlja reći: Ovde sam poslednjih 18 godina provodi po 16 sati dnevno radeći 14 knjiga i praveći 70 novih pesama. Ritam mu je takav da se budi oko podne a obično odlazi na spavanje u zoru. Što su EKV opevali stihom „menjamo noć za dan“.

Voleti Džonija je lakše negoli Štulića razumeti.

Dobija brojne ponude da svira i sve ih odbija a sa najvećim uživanjem supruzi i namerniku iz Beograda zatvorenih očiju, tiho ali zavodljivo, peva nove pesme i svoje verzije starih narodnih pesama. Raspoložen otpevaće i prvu pesmu koju je napisao davne 1971. Zove se „Kaleš bre mala“, sa stihom koji ume da zaboli „gde sevdah zamire, volim te bre“.

Takvih je sve manje…

Da li sebe ponekad vidiš kao dosled nog hipi viteza, izigranog čoveka u velikoj igri ili nemoćnog emigranta bez korena?

- Ovo zadnje sigurno ne. Ja sam više bitnik nego hipik mada sam izgledas celoga života kao hipik. Ako si vjernik, onda si vjernik. Izigran sam i to je istina.

Kad si kao klinac prvi put uzeo gi taru, šta si hteo da budeš?

- Hteo sam da budem deo divne muzike kao Bitlsi. Tako velik da budem i da imam takve kolege. I danas kad nađem ljude koji znaju, niko sretniji od mene na svetu. Ja ne volim ništa da radim ali volim da se družim sa boljim od sebe. Moj celi život je traženje boljih od sebe.

A ispostavilo se da si uvek sam.

- Samo zato što sam tražio mnoge, tražio bolje od sebe, a ja najbolji. To j mongolska sudbina.

Zašto mongolska?

- Mongoli su imali poslovicu da je časno izgubiti od najboljega. Ako tražiš bolje, nikad ih nećeš naći, ali produkcija koju ne vidiš je da si najbolji jer si u potrazi.

Za reputaciju pametnog i knjiškog čoveka, ipak si premnogo puta izigran za jedan običan život. Kako to tumačiš?

- To je normalno. Ima priča o Talesu iz Milesa kad je gledao zvezde pa upao u rupu. Onda mu je baba rekla: Ti nama o bogovima, a ne vidiš šta ti je pred nosom. Ne da ja to nisam video, ali nemam vremena. Danas je lakše nego ikad zajebati, ali se ja ne bavim zajebavanjima. Ja nastojim da nešto napravim. Lako je nekom nogu postaviti, teže je nešto stvoriti.

Ako je tvoja verzija „Ilijada“ pre 14 godina dočekana đonom, šta se može očekivati za istorijski opus od 14 knjiga za koji se priča da će biti uskoro predstavljen? Bojiš li se procene „megalomanija“?

- Od izdavača nemam vesti, ali za mene je davno rečeno da sam megaloman. Ovo što sam uradio cela je zapadna istorija, znači naša istorija.

Ima li izmene na „Ilijadi“? Koliko se razlikuje od prvog izdanja iz 1995. godine?

-       Stavio sam interpunkciju i uveo je celu u meru. Ranije je bila slobodna mera.

Šta će reći čistunci?

-       Da je poboljšana. „Ilijada“ je fantastična i ne može da bude bolja. Hoću da kažem ako bi Homer bio Francisko Goja, znači fotografija, ja bih išao prema Bošu, znači slobodna forma. Znaš, ne možeš Bitlse popravljati, jedino je Koker uspeo sa pesmom „Uz malu pomoć mojih prijatelja“… Tako sam i ja bio Koker kod „Ilijade“, malo sam izdužio. Da radim Bitlse, to mi je glupo jer su bolji od mene, bolji je original, a ko može da čita Homera u originalu. Zato sam htio nešto svoje napraviti, onako kako to meni zvoni. Ne moraš zbog toga da budeš filozof. A ako me napadaju, neka. Znaš šta Odisej kaže u Odiseji: „Vidiš li strnjiku nešto ćeš i o plodu zaključiti“. Ne moraš znati jezik da bi shvatio kako teče reka.

Šta može da se kaže o „Aleksandrijadi“?

- To je jedina knjiga na kugli zemaljskoj o Aleksandru, takva kakvu sam je ja napravio. Priča je bila rasparča-na u četiri knjige i niko se nije setio da ih spoji u pravu celinu. To je jedina knjiga u svijetu koja postoji o njemu i to 2330 godina posle. Aleksandar je njome dobio ono što zaslužuje.

Po tvom, koliko je tačno da su Argonauti plovili našim krajevima?

- Kod Apolonija postoji Dunav i oni su išli uzvodno do Save. Moja teorija je da su posle Save ušli u Unu i onda sigurno išli do Ravnih kotara. Tamo su našli Hilejce koji su bili sa Heraklom.

Koliko te je dugogodišnje izučavanje grčkih istoričara dovelo u koliziju sa prihvaćenom verzijom?

- Jedina kolizija je sa ovom modernom tezom u poslednjih dvadeset godina da je sve krenulo iz Afrike, što uopšte nije istina. Sve je krenulo iz Azije, iz Sibira.

Kakva je poruka „Kali Juge“?

- Kaljuga, to je dobar srpski izraz za kali Jugu jer mu isto dođe.

Moje viđenje od zadnjeg potopa do danas, s tim što sam sebe malo lukavo uvukao u sve. Ne zbog sebe nego da se vidi da je to uradio čovek od krvi i mesa. Kao kad slikar stavi sebe na platno, bar potpisom.

„Azra“ - Koja je to antologija pesama po redu i zbog čega objavljuješ pesme koje nisu snimljene?

- Prva je izašla ‘82. godine Druga je bila „Big Band“ iz ‘85. a moja je „Anonimni epigrami“ koju sam potpisao pre „Ilijade“. Nikada nisam objavljivao neobjavljene pesme, ali dugo nisam snimao a te pesme stoje. Nisam pesnik. Ja nikad ne pišem tekstove ako nemam melodiju. Moram da imam muziku da bih pisao tekst.

Kad kažeš da nisi pesnik da li ti mene rastužuješ hiljade onih koji te tako doživljavaju?

- Imam apsolutni sluh, ali sam pesnik amater. Ponekad amateri mogu bolje da odigraju nego profesionalci. To na rezultatu ne piše. Ne znam note ali umem da napravim pesmu. Ne znam nijednog velikog kompozitora koji je završio akademiju. Kao što nema nijednog velikog pisca koji nije bio u zatvoru. Kaže se da je život samo dve stvari: ležanje i sedenje. Ležiš na groblju a sediš u zatvoru.

Kako objašnjavaš interesovanje za tebe iako si izvan muzike i uporno ćutiš?

- Sa jedne strane, što sam ja bio najveći kit koji se pojavio i koji je najviše napravio što se muzike tiče u jednom čoveku. A sa druge strane, što si dalje više si zanimljiv.

Posle toliko godina prećutkivanja u Hrvatskoj raste zanimanje za tebe? Priča se da ti tamo nude svašta.

- Na mene se sve vreme maljevima išlo. U Hrvatskoj je bila priča da ako ‘81. na Terazijama baciš šibice na kojima piše Azra da će se saobraćaj zakrčiti. A ja sam to lično doživeo ‘95. godine kad autobusi nisu kretali da bi me putnici mogli gledali. Međutim, o meni su tri decenije mnogi muljali, lagali, zataškavali, a istina na kraju nađe način da probije. A kad to vide onda bi da sebi sve pripišu, pa me svojataju. On je naš! Nisam ja vaš, nemam veze sa vama. Nisam ničiji. Sve to nema veze sa mnom osim što sam ja napravio to što sam napravio. To ima veze sa njima.

Kako bi uporedio svoje odrastanje sa svojim današnjim životom? Ima li pravde?

- O tome mogu da sudim po onome što znam iz istorije kako to ide. Ima samo jedna pravda za sve. Ne možeš biti srećan i živ. Kako može biti pravde kad ja nisam izabrao gde ću i kada biti rođen? Kako onda da budem odgovoran za bilo šta? Osim da radim na sebi najviše što mogu?

Koliko se svet oko tebe menja i kako to primećuješ?

- Nisam verovao, ali se svet na moj očigled menja. Čipovi su sve izmenili. Nema više privatnosti. Iz satelita ti čitaju misli. Ako nije sada, biće za koju godinu. Ali čovek nije čip. Niti čove-ku ne priliči neograničena sloboda. On se izgubi u moru slobode. Ako želimo da se spasemo, moramo imati gravitaciju kad je već teleportacija nemoguća.

Hobs kaže: Život je grub, težak i kratak. Kako vidiš smisao svog života?

- Ne volim da govorim o svom životu. On je božja volja.

Šta je, po tvom mišljenju, potrebno da bi čovek danas uspeo u svet.u a šta na Balkanu?

- Kako da govorim o uspehu kad su Turci propali upravo zbog Balkana?! Ti si negde napisao da sam ja fasciniran Balkanom. To nije istina, nikad i ničim nisam bio fasciniran, ja Balkan volim i to je sve. Ja sam Balkan uveo u pesmu iz šege i odatle se vuče ta priča. Ja u životu nisam uzeo ništa ozbiljno osim sviranja, pogotovo ne tekstove. Njih sam pisao silom prilika jer sam morao nešto pevati. A nisam hteo pevati nešto glupo.

I da ne budeš glup stvorio si posebnu poetiku.

- Tačno tako je ispalo. Ja sam bio prinuđen da nešto kažem. Jer se sviralo i pevalo bez reči. Da sam svirao instrumentale ne bih nikad uspeo, jer ljudi vole kad im pevaš. A kad pevaš ne možeš gluposti pevati. Bar ja. Onda sam morao da napravim te tekstove, ali njima nikad nisam ozbiljno pristupao, već najbolje da uradim kako ne bih uništio osnovnu melodiju. Inače, tragedija najboljih melodija su glupi tekstovi koji ih prate. Jebi ga, dve dobre stvari ne idu nikad zajedno. Dobri tekstovi uvek skrenu pažnju sa melodije. To znam, ali sam nešto morao žrtvovati, platiti cenu.

Govoriš o raznim ljudima da imaju jednu, dve ili najviše tri dobre pesme. Šta misliš pri tom „dobra pesma“?

- Dobra je ona da je ja mogu izvoditi pošto ja imam fantastično dobar ukus.

Veruješ da dobru pesmu može napraviti loš čovek?

- Svakako. Možda se kosi sa antičkim principima ali se ne kosi sa prirodom. Mi moramo da jedemo hleb a on bez govana ne bi uspevao. Niko ne žeeli da jede govna, ali je to princip pri-rode. Kao što se najbolja i najskuplja hrana ubrzo pretvara u govna.

Po tebi, Bitlsi su napravili sve najbolje, a ko na našem prostoru i jeziku?

- Mimo mene, nema ih puno. Sve staje na jedan kompakt disk.

Hoćeš da kažeš da te raduje uspeh drugih?

-       Da. Ja za sebe ne mogu očekivati ništa ako oko mene nema dobrih.

U kakvog posebnika stariš?

- Ne znam. Ništa ni ne želim. Jedino znam šta još moram da radim. Ja mogu da menjam čarape, ali sebe ne mogu. Šta ja mogu nema veze sa onim što volim ili želim.

Šta tebe tera na rad?

- Rad je dobar. Ja sam sretan kad radim.

Potreba svakog rada je da bude valo-rizovan, nagrađen. Tvoj rad nije nagrađen.

- Ja radim zbog sebe. Kad nešto imam to podelim sa drugima. Šta će to meni?!

To govoriš zato što ovde u Holandiji imaš jednu vrstu sigurnosti i zaštićenosti?

- Ovde imam sigurnosti koliko sam uvek imao. Ništa manje ni više. A to nije sigurnost. Kako može da bude sigurnost?!

Nekad si radio i zarađivao i imao svoju slobodu?

- Sada zarađujem više nego ikada, samo sada to ne dobijam. To je drugi par rukava. To kažem kad me pitaju zašto me moja žena trpi i ne izbacuje. Ona vidi koliko radim. Ja mnogo zarađujem samo me ne isplaćuju! Nije moja greška. Nisam ja napravio ovakav svet. Ja radim svoj posao najbolje što mogu, ali drugi ne rade svoj posao.

U šta su ostarili tvoji vršnjaci?

Ima ih svuda, od vlasti do protuva.

- Izgleda paradoksalno ali moji vršnjaci su Bitlsi. Oni su dosta stariji od mene, ali sam ja krenuo sa njima. Kad su oni stali „66. godine svi su svirali hevi metal i ja sam morao da budem glasan. Nisam ni sa kim odrastao, oduvek sam bio sam sa sobom. Nisam se sa drugima poistovećivao, ni spadao među one sa kojima sam sedio u školskim klupama. Nigde nisam spa-dao. Muzički sam ’spadao’ sa Bitlsima, ne po kvalitetu nego sam pripadao generaciji koja je uz njih odrastala. To je generacija balada sa fantastičnim ritmom, tango sa visokim petama. Oni su bili smeđokosi kao ja. To zovem keltska slava.

Mene zanima kako vidiš karijere domaćih muzičara iz sedamdesetih. U šta su one otišle?

-Što se tiče karijere, tu jedino postoji Bijelo dugme i ja. I niko više. Sve ostalo je predvidljivo i nema umjetnosti. Ne govorim o manipulaciji.

Na koji način Azra i ti pripadate novom valu?

- Kao prvo, svi su u nazivu imali dve reči od Rolingstounsa. Najteže je naći pravo ime, koje nema š.đ.č.ć i ja sam došao do Azre. To je već bilo različito u pristupu od svega. I ja sam prvi koji je odmah krenuo sa svojim pjesmama, Azra je svirala samo svoje pesme. To je novi val. To nema veze sa muzikom, već s pristupom. To je pokrenulo sve ostalo. Onda je nastao Film, osnovao sam Haustor. Da nisam krenuo u Dubravi ne bi bilo Kazališta, Pankrti bi postojali ali sam ja dao ideju menadžeru za Parafe. Parni valjak je postojao, ali da ja nisam napravio taj singl sa Husom, verovatno oni ne bi pošli u tom pravcu.

Kako živiš bez bine? Bregović je jednom govorio o fizičkoj zavisnosti od scene.

- Kod mene bina je bila igralište. Kad god sam svirao ja sam zatvarao oči jer jedino tako sam mogao da pevam i onda sam sebe mogao videti ka-ko igram na Vembli stadionu. Čak i kad je dvoje bilo ispred bine u publici, kao da je bilo dva miliona. Zatvorim oči i krenem. Na Vembliju trava, a publika očekuje pravi meč. I ništa mi ne odvlači pažnju.

Pod kojim uslovima bi svirao i gde?

- Da odgovorim teoretski i uvjetno na to pitanje. Znači, da nema telefonije, da nema snimanja, da ne-ma Interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekad bila slobodna. Ona je sada okupirana, g ja ne sviram na okupiranim teritorijama.

A kad bi neko doneo ponudu koja se ne odbija?

- Ne bih mogao to da kažem dok se tako nešto ne dogodi. Draže mi je da ništa nemam nego da imam pa moram misliti.

Kako živiš u Holandiji?

-       De fakto ja sam u Holandiji, ali ja sam sam sa sobom. Ako mogu mogu, a ovde mogu. Koliko mogu tako se i pokrivam

Kako bi objasnio svoj radni dan?

- Čim se probudim idem da radim i radim dokle mogu. Otprilike, 16 sati dnevno.

I za to ne dobijaš ništa.

- Ništa i ne očekujem.

Šta si naučio praveći sve ove knjige?

- Popravio sam svoje znanje istorije, postao bolji zanatlija kod pisanja. Pre sam sve radio u osam redova. A sada iza sebe imam 40.000 redova. U zatvoru stekneš i jednu disciplinu.

A nagrada?

- Ne očekujem nagradu ni novac. Ali, strašno je znati da si nešto zaradio, a toga nema. To je kao kad si u pustinji žedan, a imaš vodu u kolenu. To je grozno, ne zbog novca nego što ne mogu napraviti druge stvari.

Šta tvoj primer poručuje klincima po garažama i podrumima, koji maštaju da budu Džoni svoje generacije?

- Stvarno ne znam. Ja nisam osoba koja je primer. Šta ja imam sa klincima ili starijima? Sviralo se i pre mene, sviraće se uvek. Homer je napisao Helenu jer je znao da je sa dobrom pes-mom menja svet. Ako nema dobre pesme nema lepšeg sveta. Svako delo popravlja svet. A kako da bude dobre pesme ako čovek nije sit? Lažna politika tera da se imaju uzori. Ja ne želim ni-kome da budem uzor. Ja sam protiv toga. Moj uzor je moja slobodna volja. Drugi beznačajni su sebi uzeli moć da meni govore šta ću ja da radim i kako ću da živim.

Smeta li ti što je Balkan postao jugoistočna Evropa?

- Ne. Balkan se samo poslednjih 150 godina tako zove.

Šta čitaš i slušaš sa teritorije Juge?

- Ništa. Mene je uvek zanimala samo istorija. Od beletristike jedino pamtim „Kad su cvetale tikve“.

Smeta li ti što nemaš pare?

- Fali mi što ne mogu da snimam. Da odštampam a nemam mašinu. To je grozno, pogotovo kad znam da zarađujem a jedini ništa od toga nemam.

Kako doživljavaš Pozdrav Azri?

- To je poslednjih dvadeset godina trend u svetu, ti tribjut bendovi, pošto nema Bitlsa, Abe, Kvin, Azre. U poslednje vreme postoji pet Azra tribjut bendova. To mi ne smeta. A što se tiče tog što Lajner radi oko Pozdrava Azri. Njega dobro znam. Ja se nikada nisam sudio i ne volim ići na sud. Mene je samo jednom na sud stavio čovek koji me je pokrao! Sud niti volim niti koristim.

Lajnera ja nisam napravio. Njegov prvi bend se zvao Kanibali. Više je svirao sa Vješticama nego sa Azrom, pa neka pravi koncert sa njihovim, a ne mojim pesmama. Sa mnom je sviralo preko 20 ljudi, a jedino on ne može da preživi ako ne zarađuje na mojim pesmama. Pošto niko ne može da prisvoji Azru neko kroz tu zagrebačku ekipu pokušava da je pridobije. A Azra sam ja, moje su pesme, aranžmani, produkcija, sve živo. Sve su dobili na laž i prevaru, ali Azru neće tako dobiti. Ja se moram boriti protiv toga. Lao Ce kaže: njive su zapuštene, knjige bačene, ratni se konji gaje na granici, a jedino dedovi sa mačem o pojasu ne znaju šta će od obesti.

Tebi svi duguju, a ima li neko prema kome ti osećaš neki dug?

- Ne, nikom ništa ne dugujem. Ne spavam mirno ali nisam dužan.

Kakav dokument imaš?

- Samo ovdašnji ID. Pasoš nemam. Imao sam jugoslovenski. Od kada ta zemlja ne postoji ja drugi pasoš nisam ni tražio ni imao.

Od koga očekuješ da i ponudi pasoš?

-       Od nikog ništa ne očekujem.

Čuo sam da ti se nešto u tom smislu radi.

- I ja sam čuo… Ali je istina da ja pasoš nemam. Prirodno sam imao pasoš zemlje u kojoj sam rođen. Ja nemam iskustvo da sam odaberem, to je kao kad se ženiš. A kad se ženiš to više nije samo ljubav. To su i strasti i interes. A ja ne želim pogrešiti.

Ajmo kondicionalno: kada bi ti istovremeno ponudili svih šest pasoša da li bi ih prihvatio?

- Ne. Imao sam jedan pa mi na kraju nije vredeo. Ja sam srećniji kad nemam ništa. Međutim, život nije bajka. Hoću da kažem, ako mi knjige nešto naprave, ako mi bude potrebna baza za rad u sledećih 20 godina, uzeću pasoš u praktične svrhe da bih mogao da radim.

Postoji priča da bi vrh Srbije voleo da ti radiš u Beogradu.

- Ne znam ništa o tome i ne mogu ništa reći. Ali kad fudbaleri menjaju sredinu oduvek svašta dobijaju. A ja sam poznatiji i trajniji od fudbalera i u Srbiji.

Sanjaš li nešto iz bivše zemlje?

-       Za mene ona nije bivša. Ništa nije ni moje ni tuđe. Sanjam neke krajolike, neke brežuljke, neki kompleks zgrada i neko more i veliki brod. Ali nije vezano za određena mesta. Imao sam dva šokantna sna. Znam da je to vezano sa nekom silom.

Da li ti je u životu nedostajao tvoj Džordž Martin?

-       Jeste, bilo bi sve drugačije. Kad kažem Džordž Martin mislim na sve što mi je pored mene falilo. Bilo bi mnogo bolje recimo da je Hus pored mene ostao, pa Kantađijev snimatelj koji je stara škola. Tehnički bi bilo bolje jer sam radio uz pomoć štapa i koca. Išao kao Don Kihot pa našta naletiš. Drugim rečima, ja sam putnik u autu. Ne vozim taj auto ali hoću da dođem od tačke A do tačke B. Ali vozač vozi. On pravi prekršaje, nesreće, ne zna da ga popravi a ja moram da bu-dem sa njim da bi stigao. Moje pesme su oštećene na tom putu. Kao nedužni ratnici po besmislenim frontovima. Mene su nužde naučile mnogim stvarima. Sila boga ne moli. Sve sam radio za svoj groš i sramotio se za svoj groš.

Ima li neka ideja koja te zanosi?

-                                                 Onda kad je Jugoslavija bila sa Titom, ne što sam ja držao do Tita nego je takvo bilo vreme, svega je bilo ali je falila dobra domaća muzika. Sad je drugo vreme, ništa domaće ne postoji
pa ne treba ni domaća muzika. Za tango je potrebno dvoje. Ja jesam za tango ali ne mogu sam.

(U intervjuu je verno preneta Štulićeva ekavica-ijekavica)

Intervju objavljen u NIN – u, 15.10.2009.

Autor: Petar Popović

volite se u četiri zida

pa i onda kad ste kod kuće

nije važno što se ona pita

stoji li mu pozno godište

koji ono dobar junak bješe

što jedanput karticom mane

britkom lovom i desnicom rukom

pa je onda na to natakne

sasvim tvoj iz dna duše

to mu zubi pjevuše

sasvim tvoj salo do guše

kakve sise u ove keruše

( ja sam samo konkubina

zalijmo to s bocom vina )

sve je sveto i čestito bilo

dadoše se nebu pod oblake

jali grmi jal se zemlja trese

jok udara društvo u svatove

sasvim tvoj iz dna duše

to mu zubi pjevuše

sasvim tvoj salo do guše

kakve sise u ove keruše

( ja sam samo konkubina

zalijmo to s bocom vina )

uto ona juri kod zubara

s njim će se sastat kasnije

želeći da znade di je bio

udara mu klince pod noktove

Mala blonda

što se sija kraj gore zelene

da l sunce da l mjesečina

nit je sunce nit me zarezuje

već dolazi mala blonda

dojdi dojdi ubavo devojče

te zašto si kose splela

dojdi dojdi pitomo sunašce

da l si mjesecu dvore mela

što se sija kraj gore zelene

da l sunce da l mjesečina

nit je sunce nit me zarezuje

već dolazi prava zima

dojdi dojdi ubavo devojče

te zašto si kose svila

dojdi dojdi pitomo sunašce

da l si mjesecu u dvoru bila

Abeceda

bila  jednom žena harmonija

uda se za kadma feničana

mnoge kćeri potom izrodiše

a onda u budvu živjet odoše

u tebi ostade

sin od kćeri njegove

pentej od mame agave

a ona mu glavu otkine

ne znade

kad već tamo nađu iliriju

zeus od svakog načini zmiju

odnese ih prema elisiju

a slova abecede ostanu

Pre 20 godina umro je Danilo Kiš jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. O autoru “Enciklopedije mrtvih”, “Grobnice za Borisa Davidoviča”, “Ranih jada”, “Mansarde”, “Peščanika” … govore Kišovi prijatelji književnici Filip David i Mirko Kovač.

Kiša su cenili i cene spisateljska imena kao što su Suzan Zontag, Nadin Gordimer, Salman Ruždi i Milan Kundera. Ruždi ga je uvrstio među desetak najvećih romanopisaca Evrope od 1945. godine.

Krajem šezdesetih su književnici Borislav Pekić, Mirko Kovač i Filip David sa Danilom Kišem činili grupu istomišljenika, a njihovo poznanstvo je ono čega se Filip David prvog seća, kada pomisli na na velikog pisca.

“Danilo kao urednik Vidika objavio je jednu od mojih prvih priča, a istovremeno u tom broju je objavljena jedna priča Mirka Kovača i jedna priča Borislava Pekića, koji se tada potpisivao kao Adam Petrović, jer je tek nedavno bio izašao iz zartvora gde je suđen kao pripadnik demokratske omladine.”

“To je bio početak zapravo jednog prijateljstva između Danila, Pekića, Mirka Kovača i mene jer smo ubrzo koju godinu posle toga objavili svoje prve knjige u Prosveti i zato što smo imali slične poglede na književnost, slične uzore. Okrenuti smo bili prema domaćoj tradiciji i prema zapadnoevropskoj i američkoj književnosti. Napravili smo jednu neformalnu grupu i prvih nekoliko godina smo se sastajali bilo kod Pekića, bilo kod mene, bilo kod Danila i čitali svoje radove.. I to prijateljstvo je tralo do kraja.”

Osporavanog i odbacivanog za života, od strane književnih i političkih elita u bivšoj Jugoslaviji, Danila Kiša i njegovo delo danas prisvajaju društvene i političke strukture i idologije zbog kojih je i bio primoran da napusti Jugoslaviju. Beograd i Srbija se ni dvadeset godina nakon njegove smrti, nisu odužili velikom piscu. O tome priča Filip David.

“Danilo je voleo Beograd ali mislim da se Beograd i Srbija nisu na pravi način odužili Danilu Kišu. Danilo Kiš je od svojih prvih knjiga od eseja prevodilačkog rada predstavljao jednu od najvažnijih figura u našem kulturnom životu, a uvek je imao nekih problema. I mislim da je njegov uticaj danas jednako važan, a možda čak i veći nego za života. Evo skoro je bila premijera njegovog filma u Rimskoj dvorani, bila je mala dvorana da primi sve. Ljudi su se bunili napravljena u nekoj većoj Sali, što znači da i dan danas njegovo ime magično privlači sve one koji vole knjigu koji vole dobru litearutu.“

Kiš je kao pisac, kritikovao sve vrste provincijalizama, a nacionalizam je video kao „kolektivnu paranoju“, ideologiju banalnosti, odnosno totalitarizma. Književnik Mirko Kovač, član grupe njegovih savremenika i istomišljenika, seća se da je Kiš rado prihvatao kritiku svojih prijatelja.

“Teško je prihvatao kritiku, recimo književnu kritiku ili onih koji su ga često napadali vrlo brutalno , ali prijateljska kritika mu je godila, znao je reći „Uh hvala ti“. Isto tako bio je oštar prema prijateljima, ako mu se nešto ne svidi znao je to reći bez pardona.

Oni koji su ga poznavali, ni posle dvadeset godina, od preranog odlaska Danila Kiša ne mogu da veruju da ga više nema”, kaže Mirko Kovač

“Ja se mogu iskreno reći ni danas nisam oporavio. Ja imam kompletan materijal filmski sa sahrane, mislim ja sam ga dočekao, njegov kovčeg na aerodromu, mi smo poslednji spustili taj kovčeg u zemlju. Mi smo bili, ja pogotovu, u neverici. To je dugo potrajalo. I dan danas ne mogu videti te materijale iako ih imam na dividiju sve sam ih opremio. Pisao sam jedan nekrolog doslovno u suzama. Objavljen je u zagrebačkom Danasu. Ja sam znao da je bolestan, ali nisam verovao da će umreti.“

Prva dva Kišova romana, „Mansarda“ i „Psalam 44″ objavljena su 1962. godine u izdanju beogradskog „Kosmosa“, sledi roman „Bašta, pepeo“ i zbirka priča „Rani jadi“ (za decu i osetljive).

Za roman „Peščanik“, objavljen 1972. godine, dobio je NIN-ovu nagradu, koju je nekoliko godina kasnije vratio.

Zatim objavljuje „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ 1976. godine, a polemičku knjigu „Čas anatomije“ u kojoj je, po oceni kritičara, superiorno odbranio svoje stavove i osporio napade na „Grobnicu za Borisa Davidoviča“, objavio je 1978. godine.

Za zbirku priča „Enciklopedija mrtvih“, koju je objavio 1984. godine dobija Andrićevu nagradu, dve godine kasnije dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“, a 1987. godine Sedmojulsku nagradu. Mirko Kovač kaže da treba pročitati bilo koje od navedenih dela, jer ih Danilo Kiš nije napisao mnogo.

“On nije napisao ono mnogo, kao što su mnogi pisci natrućali stotine hiljada stranica, on je birao. On je sam izabran. Sve što se pročita njegovo je sjajno, veličanstveno. Prema tome ko god bude čitao, Šta god uzme, bilo koju knjigu, biće oduševljen”, kaže Mirko Kovač.

Njegova sabrana dela 1995. godine prevedena su na sve važnije svetske jezike. Danilo Kiš umro je 15. oktobra 1989. u Prizu, a sahranjen je u Beogradu po sopstvenoj želji.

Legenda novog talasa Branimir Džoni Štulić, koji već godinama živi i radi u Utrehtu, holandskom gradu u koji je otišao neposredno pre raspad Jugoslavije, dvadeset godina je vredno radio prevode najvećih dela klasične literature. Ove jeseni, u izdanju kuće „Plato”, trebalo bi da se pojavi njegovih četrnaest knjiga.

Iako je bio na vrhuncu karijere kao muzičar, a njegov bend „Azra” popularan od Vardara pa do Triglava, Džoni je rešio da se povuče početkom devedesetih. Poznati rok pesnik na eks-YU scenu vraća se kao pisac, a kako smo saznali od izdavača Baneta Gojkovića, pregovori oko izdanja sabranih dela Branimira Štulića su u završnoj fazi.
- Džoni je uradio ogroman posao. Dvadeset godina je radio sva ova dela. Naučio je starogrčki da bi prevodio „Ilijadu” i „Odiseju”. Po mom mišljenju, to je uradio besprekorno, trudeći se da pronikne u samu srž Homerovih stihova. Dok su se drugi prevodioci trudili da zadrže heksametar u stihu i gubili značajne delove smisla tekstova, Džoni je baš kako mu i dolikuje išao u filozofsku i poetsku dubinu. Mislio je o svemu – od stihova do korica knjiga koje je sam dizajnirao – kaže za „Blic” Bane Gojković, vlasnik izdavačke kuće „Plato”.
Džonijeva sabrana dela činiće njegovi prevodi i prepevi Homerove „Ilijade” i „Odiseje”, Herodotove „Istorije”, Tukididovih „Peloponeskih ratova”, Ksenofontove „Helenštine”. Tu su i Plutarhova dela „Likurg”, „Tezeja”, Pelopida”, „Aleksandrijade” – priče o Aleksandru Velikom, „Argonautike (Ep o Argonautima), trijade Lao Cea: „Knjiga puta i vrline” (Tao te King), potom dela Empedokla, Sun Cuovo „Umeće ratovanja”… Džoni je preveo i sumerske, hetitske, egipatske spevove i tekstove, ep o Gilgamešu, Mahabharatu, Homerske himne, Poreklo Homera i Hesioda i njihovo takmičenje… kao i izvode iz istorijskih knjiga: „O upravljanju carstvom”, „Letopis Popa Dukljanina”… Tu su i tri knjige samog Džonija: „Smijurijada – autobiografija i komentari”, „Azrine pevane pesme” i „Govorili su o Džoniju – Novinski tekstovi 1977-2004”. Ovo obimno delo biće podeljeno u sedam malih i sedam velikih knjiga.

Džonijevi stihovi
Ko poznaje Džonija kao pesnika, moći će da pronađe njegov autentičan rukopis i u malom segmentu prevoda „Tao te Kinga” koji objavljujemo:
„Tko hoda na prstima ne može stajati
Tko korača velikim koracima ne može šetati
Tko se pokazuje nije vidan
Tko misli da je u pravu nije slavan
Tko se kočoperi neće zaslugu steći
Tko se zavarava neće proći
Stanovište je Puta da su to
Splačine ili pak izlučevine
Pošto su tamo Stvari koje ih se gade
Onaj ko Put imade u njima ne stanuje.”

Nepotpun bi bio svaki opis hrvatskoga pjesništva osamdesetih godina koji bi zanemario stihove Johnnya Štulića. Obilježavaju ih izravnost, angažiranost, urotnički potencijal i urbani slang. Oni su temelj senzibilnosti koja je postala metaforičkim susretištem književnosti i rock&rolla, te brisanja opreka visoko-nisko, elitno-trivijalno i sl. Iako su nam mnoge glazbenike rado predstavljali kao pjesnike, jedino su Štulićevi (i Arsenovi) tekstovi ostali autentični i na papiru.
Četiri dosad nepoznate Johnnyeve pjesme nedvojbeno su poslastica za njegove brojne poklonike. Svaka podsjeća na njegove pojedine motivske, tematske, idejne, ritmičke i stilske opsesije. Međusobno se prilično razlikuju, te je umjesno pretpostaviti da su nastale ili u različitim razdobljima ili da su plod naglašeno različitih raspoloženja.

Pjesme Nazdravlje i Tuđe nećemo svoje nemamo obnavljaju onaj britki, sarkastični i buntovni novovalni diskurz. One su socijalno angažirane (starac s karticom i konkubina), one opjevavaju nove primjere bolesti društva u kojemu živimo, prokazuju rugajući se… Primjerice, parafrazirajući zaboravljenu parolu (Tuđe nećemo svoje nemamo), Štulić iznova progovara iz perspektive malog čovjeka koji sve vidi i razumije, čovjeka koji se ne predaje nego prkosi. Svi poznavatelji njegova opusa lako će uočiti tipičnost takvoga govora. Pritom poseže za jezikom ulice i psovkom kao sredstvima pojačanja izraza i ‘dodatnoga uvjeravanja’.
Pjesma Abeceda podsjeća na Štulićev interes za antiku (poznato je da je, među inim, preveo Homerovu Ilijadu). U njoj zatječemo niz asocijacija na antički svijet. Konkretno, riječ je o versificiranoj mitološkoj priči o Feničaninu Kadmu i njegovu unuku Panteju. Kadmo je Grcima donio abecedu, a pod starost sa suprugom Harmonijom napušta Tebu i završava u Iliriji. Njegov unuk Pantej, kralj Tebe suprotstavlja se Dionizovu kultu vina, pijanstva i bakanalija, kultu koji je podržavao i njegov djed. Obnavljajući mitološku priču, Štulić oblikuje tekst koji sugerira da su pojedine situacije arhetipske te da ih je u različitm kontekstima moguće aktualizirati.
Napokon, pjesma Mala blonda u potpunosti proistječe iz Johnnyeve fascinacije usmenim ritmovima i usmenom formulaičnošću. Čitav tekst je na narodnu. Taj lirizirani ljubavni zaziv temelji se na ponavljanjima kanoniziranih slika (gora zelena, ubavo devojče, pitomo sunašce) i stihova (deseterac i osmerac). Stilski ga obilježava slavenska antiteza ritualne trojne strukture: pitanje – igra pogađanja – odgovor (što se sija kraj gore zelene/ da l sunce da l mjesečina// nit je sunce nit me zarezuje/ već dolazi mala blonda).
Iako ne nude ništa epohalno novo, četiri Štulićeve pjesme upotpunjuju taj izniman opus i raspaljuju maštu ljubitelja njegovih stihova, uopće njegova djela i djelovanja.

Tuđe nećemo svoje nemamo

bila jednom zemlja
tanka visoka
usukala se jadna
nikome ne da

tuđe nećemo svoje nemamo

pa šta

počuj ovu priču
mome maleno
iz dubine srca
cvijeće šareno

tuđe nećemo svoje nemamo

pa šta

jer ako samo ispružiš glavu
i da prdneš ne budeš u stanju
pa ako samo poželiš da znaš
oko tebe sve moćne trebe
podočnjaci ko’ krizanteme
voliš sebe poželi da znaš

u drugu ruku budeš li cvao
i s boljim se sveđ nadmetao
pazi da to ne budeš i sam

jer tri su brata u majke Reje
Zeus, Had i Posejdon što zemljom trese
sve podijeljeno na tri razdijele