Evo, umjesto biografije, copy / paste jednog zanimljivog članka sa sajta Vukajlija , te jedan kratak ali zanimljiv intervju povodom Duškovog „Velikog spremanja“, gdje mi se naročito sviđa ova misao o životu kao umiranju, kao jasan izraz nekog sjetnog osjećanja koja je, čini mi se, konstantna podloga Duškove lakoće i raspjevanosti.

Dakle, ovako kažu na Vukajliji:

Jedan od dva bravara koji su obeležili istoriju ovih prostora. Jednog smo morali da volimo više od majke i oca, više od Deda Mraza i Božić Bate….Drugi je voleo nas. Prvi je pušio tompuse i govorio o tome kako između bratastva i jedinstva na Balkanu IMA NEKA TAJNA VEZA. Drugi je zbog tog bratstva i jedinstva pod stare dane morao da PRODA DUŠU ĐAVOLU SVOME. Pre svih nas shvatio je da samo između srca onih koji su rođeni da vole IMA NEKA TAJNA VEZA. A on je umeo da voli za sve nas. Bravar kojeg smo morali voleti ljubio je kvalitetna vina, a ovaj kojeg smo voleli znao je da SVE JE TO OD LOŠEG VINA.Za razliku od prvog bravara koji je zapalio najveću vatru još od penzionisanja krstaša, drugi je umesto oproštajnog pisma ostavio stih:
„ŠTO GOD SAM GOREO DUŽE
MMANJE SAM GREJAO ZNA SE
VELIKE VATRE SLUŽE
DA MALE VATRE GASE*
Iako je možda sadakasno, moram priznati da sam prvog voleo, ali manje od Deda Mraza. Drugog, koji nas je odlazeći privremeno napustio, voleo sam skoro kao majku i oca. I imao tu privilegiju da ga poznajem i sarađujem s njim.I ako je bio svestan svojih kvaliteta nikada mu se nije otelo „ŠTA BI DAO DA SI NA MOM MJESTU“.
Neka mu je večna slava i hvala.

A ispod je intervju :

Večernje novosti 23.03.05
Sve moje žene
Duško Trifunović

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, “pospreme” za sobom… Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina…

Pesnik Duško Trifunović je “raspremio” proživljeno i doživljeno – stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova “Veliko spremanje”, u izdanju novosadskog “Stilosa”. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: “napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom”. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

- U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka…

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada. Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponešto iz “Šok sobe”, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano “sveopšte ljuveno”, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.

“… Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom”.

Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa “Draga moja” Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to “s tobom”, sa nekim dragim – njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

- Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i ž ene – tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena – osa, oko koje se sve okreće. – Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne “zamišljene”, obraćam i sve su one moje… Čitajući pesme objedinjene “Velikim spremanjem”, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:

- Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest… koje umeju da ponize, povrede… Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo “između”, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje… Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim NJoj, Ženi):

- Vidiš, Bože, kako ti se molim
sačuvaj mi onu koju volim.

LAŽ U STIHU

IAKO je tek izdata najnovija knjiga pesama Duška Trifunovića “Veliko spremanje”, sledeća je već priređena za štampu. Samo čeka izdavača.

- Biće to pesme u kojima ću lagati a da to nikoga ne vređa – ističe pesnik – Knjiga je naslovljena sa “Dogodilo se na današnji dan” što je moje polazište za “laganje” u stihovima. Počinjem, laži kad je kralj Aleksandar stao pored Diogena i rekao mu: “Skloni mi se, veličanstvo…” Dalje, knjiga govori o raznim istorijskim zbivanjima koja su postala sastavni deo naše literature, naravno, protkana ljubavnim nesrećama i nesporazumima.

Z. T. Mirkovic